„Onda Jahve reče Mojsiju: ’Podrani ujutro, iziđi pred faraona kad krene k vodi, i reci mu: Ovako poručuje Jahve: Pusti moj narod da ode i da mi štovanje iskaže. Ako ne pustiš moga naroda, pripustit ću obade na te, na tvoje službenike, na tvoj puk i tvoje domove. Egipatski domovi i samo tlo na kojem stoje vrvjet će od obada.“ (Izlazak 8,16.17)
Žabe su nakon uginuća bile zgrtane na gomile. Sada su faraon i sav Egipat imali dokaz koji svojom praznom filozofijom nosu mogli odbaciti, jer se ovdje ne radi o magiji, već o osudi koja dolazi od Boga nebeskoga.
Kada se Faraon oslobodio neposredne nevolje, ponovno je tvrdoglavo odbio dopustiti Izraelcima da idu. Aron je po Božjoj zapovijedi ispružio svoju ruku i učinio da se zemaljski prah pretvori u komarce po cijeloj egipatskoj zemlji. Faraon je pozvao vračeve da učine isto svojim čaranjem, ali oni to nisu mogli. … Sami vračevi su priznali da je njihova moć oponašanja iscrpljena kada su rekli: »To je prst Božji!« (Izlazak 8,15) Međutim, faraona i dalje ništa nije moglo pokrenuti.
Puštena je još jedna kušnja i upućen još jedan poziv: »Pusti moj narod!« (redak 16) Obadi su ispunili kuće i gomilali se na tlu, tako da „zemlja nastrada od obada“ (redak 20). To nisu bili insekti koji nam bezopasno dosađuju u neko doba godine, već veliki i otrovni obadi. Njihov ubod bio je veoma bolan za ljude i životinje. Prethodno je bilo naglašeno da će zemlja Gošen biti pošteđena od ove nevolje i doista je bilo tako.
Faraon je sada pozvao dvojicu braće, Mojsija i Arona, i rekao im da će Izraelcima dopustiti da prinesu žrtve u samom Egiptu, ali je ta ponuda bila odbijena. Neke životinje su među Egipćanima bile predmet obožavanja; poštovanje koje su ljudi imali prema njima bilo je toliko veliko da je čak i sasvim slučajno ubojstvo neke od njih smatrano zločinom koji se kažnjava smrću. Mojsije je uvjerio faraona da Izraelci ne mogu prinijeti žrtve Bogu u egipatskoj zemlji, jer su za svoje žrtve morali uzeti i neke životinje koje su Egipćani smatrali svetima.
Mojsije je ponovno zatražio da narod krene u pustinju na tri dana hoda. Faraon je popustio i zatražio od Božjih slugu da se pomole Bogu da ukloni zlo. Oni su obećali da će to učiniti, ali su ga upozorili da ih ne vara. Nakon što su se pomolili, zlo je doista nestalo. Međutim, faraonovo buntovničko srce ponovno je otvrdnulo i on je opet odbio pustiti narod. (Signs of the Times, 11. ožujka 1880.)