Trajna prisutnost krotkosti nepobitan je dokaz da smo mladice Pravog trsa i da donosimo mnogo roda. Ona je dokaz da vjerom gledamo Kralja u Njegovoj ljepoti i postajemo slični Njemu. Gdje postoji krotkost, prirodne sklonosti su pod kontrolom Svetoga Duha. Krotkost nije kukavičluk. Takav je duh Krist pokazivao dok je podnosio rane, uvrede i zlostavljanje. Biti krotak ne znači odreći se svojih prava. Biti krotak znači sačuvati samokontrolu kada nas namjerno izazivaju i ne prepustiti se ljutnji ili duhu odmazde. Krotkost neće dopustiti strastima da zavladaju nama.
Kada su svećenici i farizeji optužili Krista, on je sačuvao samokontrolu, ali je odlučno zauzeo stav nasuprot njihovim neistinitim optužbama. Rekao im je: “Tko će mi od vas dokazati neki grijeh?” “Ako sam krivo rekao, dokaži da je krivo! Ako li sam pravo rekao, zašto me udaraš?” On je znao da je Njegov stav ispravan.
Kada su Pavla i Silu isprebijali i bacili u zatvor bez suđenja ili presude, oni se nisu odrekli svojeg prava da se prema njima postupa kao prema poštenim građanima. Kada je nastao veliki potres i uzdrmali se temelji zatvora, i nakon što su se otvorila vrata, okovi spali sa svakog utamničenika a suci poslali poruku zatvorenicima da mogu otići u miru, Pavao je uputio prigovor i rekao: “Pošto su nas, rimske građane … bez istrage javno išibali i bacili u tamnicu, zar sada da nas tajno otpuste? Nipošto! Već neka sami dođu i neka nas izvedu. … Ovi … dođoše pa im se ispričaše. Nato ih izvedoše i zamoliše da ostave grad.”
Pavao i Sila svojim su postupkom uzveličali Božje ime, a posramili vlasti. Božja čast bila je obranjena.
Ellen G. White
(Signs of the Times, 22. kolovoza 1895.)